alt
alt
alt

Jedno od najčešćih pitanja na našim radionicama je
KAKO PREPOZNATI NASILJE U VEZI?“

Kad umemo da prepoznamo “crvene lampice” u vezi,
bićemo na vreme spremne da reagujemo.

Proveri svoje znanje kroz četiri situacije i
OBRNI IGRICU u svoju korist.

(NE)TOKSIČNE VEZE
[Total_Soft_Gallery_Video id="1"]

Test: Da li se tvoje ponašanje može svrstati u seksualno uznemiravanje?

alt

NASILJE U
VEZAMA MLADIH

-

fenomen nasilja

Rodno zasnovano nasilje je upotreba bilo kog oblika nasilja (fizičkog, psihičkog, seksualnog...) nad nekom osobom samo zato što je određenog pola. Posledice nasilja mogu biti fizičke, seksuаlne ili psihološke povrede ili pаtnja. Pod nasiljem podrazumevamo i pretnje nasilnim delima, prisiljavanje ili oduzimanje slobode.

Istraživanja nam govore o tome da su žrtve nasilja u preko 90% slučajeva osobe ženskog pola, dok su nasilnici u preko 90% slučajeva muškarci . Zbog toga se rodno zasnovano nasilje najčešće izjednačava s muškim nasiljem prema ženama. Najučestaliji oblik rodno zasnovanog nasilja jeste nasilje u porodici, a u okviru porodice, najrasprostranjenije je partnersko nasilje. Vekovima unazad, nasilje u porodici i partnerskim vezama u potpunosti se tolerisalo. Smatralo se da ono, kao takvo, predstavlja privatnu stvar jedne porodice u koju država ne treba da se meša, i koju ta porodica, odnosno partneri treba sami da reše, bez obzira na posledice. Danas, svaki vid nasilja smatra se zločinom , te je kao takvo, nasilje zabranjeno ponašanje, a svako rodno zasnovano nasilje je kršenje ženskih ljudskih prava i pokazatelj neravnopravnog statusa žena u društvu.

Zašto dolazi do nasilja?

Nasilje je instrument kojim se osigurava dominacija i moć. To je primer zloupotrebe moći jednog pola nad drugim polom. Nasilje je izbor koji nasilnik čini da bi zadobio moć i kontrolu . Dakle, nasilje u porodici ili partnerskoj vezi nije posledica alkoholizma, poremećaja, „loše naravi“, besa ili slično, što se obično misli, već je to svesna i namerna aktivnost kojom nasilnik pokušava da održi i demonstrira moć.

NASILJE JE ZLOUPOTREBA MOĆI SA CILJEM DA SE USPOSTAVI KONTROLA.

Nasilje u partnerskim odnosima među mladima najčešće ima vrlo slične karakteristike kao i nasilje koje se dešava među odraslim osobama koje su u partnerskoj vezi.

Nasilje je pojava kod koje jedan član veze želi nametnuti dominaciju u vezi i čini sve što je potrebno da bi postigao svoj cilj. (ž, 17 godina)
Npr. dečko subotom uveče izađe u grad, a devojci kaže da ona ostane kod kuće, jer on ide da pije sa svojim prijateljima. (m, 18 godina)
Moraš da mu polažeš račune i stalno da mu se javljaš. (ž, 18 godina)

NASILJE SE MOŽE DESITI SVUGDE, NA BILO KOM MESTU, U GRADU ILI SELU, NA ULICI ILI KOD KUĆE, U BILO KOJE DOBA DANA ILI NOĆI, BILO KOME.

Opširnije

VRSTE NASILJA

PSIHIČKO NASILJE

Psihičko nasilje je kada neko nekog vređa, psuje, ismeva, kada neko nekom preti. Svaki put kada čujete da je neko nekog nazvao npr. „glupane”, taj neko je izvršio nasilje. Vikanje, neprestano kritikovanje, ponižavanje, optuživanje, zastrašivanje, uskraćivanje prava, pretnje samoubistvom („ubiću se ako me ostaviš!”), širenje glasina (ogovaranje), ljubomorne scene (blamiranje), kada neko pretresa vaše stvari, prisluškuje vaše razgovore, čita vaše dokumente (poruke, mejlove) - sve je to psihičko nasilje. Deluje kao da je manje strašno od bilo kog drugog nasilja, ali i psihičko nasilje ostavlja posledice! Osoba koju stalno vređaju, ismevaju, ogovaraju (a svi smo mi bili barem jednom u toj situaciji) ne oseća se prijatno i može imati dugoročne posledice.

Kada govori i ismeva vaše intimne trenutke drugim prijateljima. (ž, 18)
Npr. ako ti se dečko ruga, ismeva pred društvom, govori ti da si glupa i ružna... koristi pogrdna imena ili viče na tebe. (ž, 18)

Socijalna izolacija je kada nekome ograničimo kretanje, zabranimo mu da se sa nekim druži, da priča telefonom ili komunicira preko interneta, kada ga stalno kontrolišemo ili mu namerno ne prenesimo poruke od drugih ljudi. Možda vam zvuči čudno zašto neko ovo radi nekome, ali odgovor je u težnji za održanjem moći, a lakše je kontrolisati nekoga ko nema prijatelja, u lošim kontaktima je s porodicom i sl. Šta će ti prijatelji, samo te iskorišćavaju, dovoljan/na sam ti samo ja. Biraj - društvo ili ja - bili bi neki primeri socijalne izolacije.

Svaki način ograničavanja u tvojoj slobodi. Npr: druženje sa prijateljima, razgovor sa drugim ljudima. (ž, 17)

Proganjanje je uznemiravanje koje se ponavlja, a često dovodi do fizičkog i seksualnog nasilja (npr. stalno zvanje telefonom, slanje SMS poruka, praćenje).

FIZIČKO NASILJE

Kada neko kaže „nasilje“, svi prvo pomislimo na fizičko nasilje, na batine, udaranje, šamaranje, guranje, vezivanje, zaključavanje, pucanje iz vatrenog oružija, ili povređivanje nožem i drugim predmetima. Pored toga, fizičko nasilje je i čupanje za kosu, nanošenje opekotina (npr. peglom, cigaretom), ali i uskraćivanje osnovih potreba (za hranom, vodom, snom). Težinа povredа vаrirа od minimаlnih do ozbiljnih (prelomi, podlivi, modrice), trаjnih povredа i smrti.

EKONOMSKO NASILJE

Ekonomsko nasilje je oduzimanje imovine (patika, novca, mobilnih telefona), nedovoljno davanje novca za život (npr. uskraćivanje novca za hranu), uništavanje imovine (npr. lomljenje nameštaja, cepanje garderobe), nejednаka dostupnost zаjedničkim sredstvimа, uskrаćivаnje ili kontrolisаnje pristupа novcu, sprečаvаnje zаpošljаvаnjа ili obrаzovаnjа i stručnog nаpredovаnjа ženi od strane muža, ili ćerkama od strane oca, uskrаćivаnje prаvа nа vlаsništvo, prisiljаvаnje dа se odrekne vlаsništvа ili dа trаži vlаsništvo kojeg se odreklа/nаmerаvаlа dа se odrekne, prodаja stvаri bez sаglаsnosti vlаsnikа/ce, prodаja stvari i imovine pod prinudom.

SEKSUALNO NASILJE

Mnogi misle da je seksualno nasilje samo čin silovanja. Silovanje ili pokušaj silovanja jeste seksualno nasilje i verovatno njegov najlakše prepoznatljiv oblik, ali ne i jedini. Seksualno nasilje je opšti naziv za brojne oblike seksualnog ponašanja za koje je karakteristično da se odvijaju bez pristanka, odnosno iznuđeni su primenom sile, pretnje, manipulacije. Seksualnim nasiljem smatra se i: silovanje u braku ili vezi (seksualni čin bez pristanka žene - čak i u vezama žene mogu reći ne, jer možda nisu rapoložene za seksualni odnos tog momenta), seksualno uznemiravanje, neželjeni seksualni predlozi, zahtevanje seksualnih usluga u zamenu za nešto drugo, seksualno zlostavljanje dece, prisila na brak, komentari koji imaju seksualno značenje, dodirivanje bez pristanka (npr. podizanje suknji devojčicama u školi, ili dodirivanje u javnom prevozu). Čak i provera da li je devojka devica jeste seksualno nasilje, kao i neželjeno izlaganje pornografiji ili prostutucija.

*Seksualno nasilje je svaki kontakt (verbalni, fizički) koji ima seksualno značenje i pozadinu, a NE PRIJA VAM!

Svaka devojka ima pravo da povuče granicu na bilo kom stepenu intimnosti, jer je reč o njenom telu koje niko nema pravo da kontroliše. Onaj koji prelazi granicu narušava njena prava. Svaka devojka ima pravo da jasno pokaže i odlučno odbije sve što joj ne odgovara, jer prisiljavanje na seks jeste oblik zlostavljanja, to jest silovanje.

*Zapamti: Kada devojka kaže NE, to znači NE!

Seksualno nasilje nema nikakve veze s ljubavnim odnosom, sa željom ili užitkom; to je nametanje muškaraca ženama, bez njihove želje. Sve devojčice/devojke se sigurno dobro sećaju perioda iz osnovne škole kada su dečaci/momci pokušavali da im podignu suknju, ili da ih dodirnu po intimnim delovima. Mada je vrlo verovatno da u tom momentu niko ne shvata pravo značenje takvog čina, isto tako je verovatno da se nijedna devojčica tada nije osećala dobro i prijatno. Svaka devojka koja često putuje gradskim prevozom ili u prenatrpanim vozovima, imala je bar jednom neprijatnu situaciju da se neki muškarac, obično stariji, naslanja na nju sa seksualnim značenjem, i da se ona ne oseća prijatno, a da ne zna kako da reaguje. Takođe, svaka devojka koja je prošla pored nekog gradilišta čula je nepristojne komentare, ponude, dobacivanja i, verovali ili ne, osećala se kao objekat. Mnogi oblici seksualnog nasilja se tretiraju kao nevažni i društveno prihvatljivi, te ih je zbog toga vrlo često teško prepoznati. Jedan od glavnih problema u prepoznavanju seksualnog uznemiravanja jeste taj što nam društvo stalno poručuje da su to ponašanja koja su sastavni deo flerta ili zavođenja koja su uobičajena i dobrodošla. Pri tom se zaboravlja kako su za osobu koja ih doživljava neželjena i nametnuta, najčešće od osobe koja ima više moći i uticaja.

Seksualno uznemiravanje nije flertovanje , ali zadirkivanje sa seksualnim značenjem jeste seksualno uznemiravanje! Flertovanje je željeno, uzajamno, zabavno i pruža dobar osećaj, dok je seksualno uznemiravanje neželjeno, jednostrano, neugodno, vređa osobu, izaziva osećaj nesigurnosti i neravnopravnosti. Od svih oblika seksualnog nasilja, koji su sami po sebi tabu, najveći tabu je incest - seksualne radnje (silovanje, navođenje na seksualne odnose, dodirivanje i sl.) nad decom od strane njihovih rođaka, očeva, deda, ujaka, očuha (starije osobe od autoriteta u koju deca imaju poverenja).

Opširnije

KO MOŽE BITI ŽRTVA, A KO NASILNIK?

Svaka osoba može postati žrtva nasilja, bez obzira na socijalno-ekonomski status, nacionalnu i rasnu pripadnost, nivo obrazovanja, godine života.

Ipak, nasilju su najčešće izložene osobe koje su u podređenom položaju – ukoliko govorimo o partnerskim vezama između muškaraca i žena, žene su te koje su češće žrtve nasilja (bez obzira na to da li su visokoobrazovane, ekonomski nezavisne, ili javne ličnosti); ukoliko govorimo generalno, onda mislimo na sve one ranjive društvene grupe – decu, osobe sa invaliditetom, Rome i Romkinje, osobe istopolne seksualne orijentacije.

Pogrešno je verovanje da žrtva želi da bude žrtva, tj. da želi da trpi nasilje, da ga izaziva, da su žrtve same krive za to što im se dešava.

Isto tako, svako može biti nasilnik, iako se najčešće pogrešno smatra da su nasilnici osobe sa psihijatrijskom dijagnozom, alkoholičari, korisnici narkotika i osobe niskog obrazovnog nivoa. Istina je da nasilnici mogu biti tihi, povučeni, ljubazni i obrazovani muškarci – osobe koje na izgled ne možemo prepoznati i za koje nikada ne bismo rekli da mogu biti nasilni. Oni mogu biti društveno prilagođeni i nevidljivi, a nasilni su u svojim porodicama, iza zatvorenih vrata.

Nasilnici su uglavnom osobe koje su poznate žrtvama i koje imaju bliski odnos sa njima.

Nasilne mogu biti i žene, iako se to dešava u znatno ređem broju slučajeva. Takođe, deca mogu biti nasilna, jedni prema drugima (vršnjačko nasilje), ili u prema svojim roditeljima, najčešće u tinejdžerskom dobu ili kao odgovor na pretrpljeno nasilje u detinjstvu, ali i u starijem dobu kada zanemaruju svoje roditelje, posebno stare i bolesne.

Opširnije

KAKO PREPOZNATI NASILNIKA?

LJUBOMORA

Na početku veze, zlostavljač-nasilnik će uvek govoriti da je ljubomora dokaz ljubavi. Međutim, treba imati na umu da ljubomora nema veze sa ljubavlju i da ona predstavlja znak nesigurnosti, posesivnosti i kontrole. Osoba koja vrši nasilje će ti prigovarati s kim razgovaraš i na koji način to činiš. Optuživaće te da sa svima flertuješ, samo da bi ga napravila ljubomornim.

KONTROLA

U početku, nasilnik će reći da takvo ponašanje dolazi iz brige o tvojoj sigurnosti i da je za tebe važno da koristiš vreme pametno i da donosiš mudre odluke. Zlostavljač će se ljutiti ako kasno dolaziš kući; on te može detaljno ispitivati o tome gde si prošla ili s kim si razgovarala. Zatim će konstantno kontrolisati s kim se družiš i koliko provodiš vremena s porodicom i prijateljima. Želeće da u svakom trenutku zna gde si, s kim si i šta radiš. Ovakvo ponašanje može da se pogorša, pa ti neće biti dozvoljeno da donosiš bilo kakve odluke - od toga koje piće ćeš u kafiću naručiti, do toga šta je prikladno da obučeš, da li ćeš izaći u grad ili ne. Ovo može ići i dalje, pa te može progoniti, pratiti ili tražiti od prijatelja da paze na tebe, da konstantno motre na tebe.

MANIPULACIJA

Mnoge osobe koje su preživele nasilje u porodici su poznavale svog partnera manje od šest meseci pre nego što su počele s njim da žive. Zlostavljač je često slatkorečiv i obično govori da si ti jedina osoba za njega i da nikad nikog nije voleo tako kao tebe.

IZOLACIJA

Zlostavljač će pokušati da te izoluje od porodice, prijatelja. Optuživaće osobe koje su ti bliske, govoriti da ti one samo donose probleme i ubeđivaće te da ne treba da im posvećuješ vreme ili da se družiš s njima.

KRIVICA

Nasilnik će pokušavati da te okrivi za sve što ga tišti i što mu krene naopako. Reći će da si ti kriva za sve loše što mu se dešava. Takođe će te optuživati i govoriti da ga povređuješ ukoliko ne radiš onako kako on kaže. Takvim izjavama on pokušava da manipuliše tobom.

HIPERSENZITIVNOST

Zlostavljač se jako lako vređa i pri najmanjim sitnicama. Zato što se oseća povređeno, smatra da mu to daje pravo da se ponaša nasilnički kako bi iskazao nepravdu koja mu se desila.

OKRUTNOST PREMA ŽIVOTINJAMA
ILI DECI

Osoba koja vrši nasilje često može da kažnjava životinje ili kućne ljubimce na brutalan način, ne razmišljajući o njihovom bolu ili patnji. Takođe, nasilnik može da očekuje od dece da rade nešto za šta ona nisu sposobna, kao i da ih zadirkuje izaziva, sve dok ona ne počnu da plaču.

PRISILA NA SEKS

Zlostavljač može da te prisiljava ili ucenjuje da imaš seksualni odnos s njim iako to ne želiš. Takođe, on može da bude nasilan u seksualnom odnosu i da ti radi stvari koje ti ne prijaju. Ponekad može insistirati na seksualnom odnosu dok spavaš, ili si bolesna, umorna, ne razmišljajući o tvojim potrebama i željama. Insistiranje na seksu često dolazi i posle fizičkog napada kao znak pomirenja.

JEDNA OSOBA, DVE LIČNOSTI

Jednog minuta nasilnik je dobro raspoložen, a već drugog te vređa ili upotrebljava fizičku silu. Ti si zbunjena i pitaš se kako je to moguće da se jedna te ista osoba ponaša na dva potpuno različita načina. Važno je shvatiti da tu nije reč o mentalnom poremećaju ili nečem sličnom, nego da osoba manifestacijom ovakvih ponašanja uspostavlja kontrolu i demonstrira moć.

RAZBIJANJE I UDARANJE

Takvo ponašanje se koristi kao kazna i kao oruđe za izazivanje straha. Nasilnik će odabrati posebne predmete koji su tebi važni i pokušaće da ih uništi. Pored toga, osoba često udara o sto, razbija predmete na koje naiđe, lupa vratima i baca predmete.

Opširnije

REŠITE
SE
PREDRASUDA

alt
alt

MIT:
Silovatelji su
nepoznati manijaci
u mračnim ulicama.

Da
Ne

MIT:
Ponekad je žrtva
sama kriva za
seksualno nasilje.

Da
Ne

MIT:
Žrtve silovanja su
najčešće mlade i
privlačne devojke.

Da
Ne

MIT:
Alkohol i zloupotreba
droga su stvarni
uzroci nasilja.

Da
Ne

MIT:
Žene su jednako
nasilne kao i muškarci.

Da
Ne

MIT:
Muškarci koji su
nasilni mogu sami
sebi da pomognu.

Da
Ne

MIT:
Kada devojka ili žena
kaže „Ne“ dok je partner miluje, ona najčešće
misli „Da“.

Da
Ne

MIT:
Ako žrtva napusti
zlostavljača, nasilje
će prestati.

Da
Ne

MIT:
Muškarci ne mogu
biti žrtve seksualnog nasilja.

Da
Ne

MIT:
Seksualni odnos sa suprugom/devojkom,
ako to ona ne želi,
ipak nije silovanje.

Da
Ne

MIT:
Sve devojke i žene
vole kad se za njima zviždi.

Da
Ne

-

Zatvori

Vrlo često su silovatelji partneri, prijatelji, rođaci, poznanici ili komšije. Silovanje se često događa u kući ili poznatom prostoru i unapred je isplanirano. Silovanje je silovanje, bez obzira na odnos žrtve i počinitelja (može da se dogodi i u braku između supružnika).Većina učinilaca su poznate osobe. U razdoblju adolescencije učinioci su u 70% slučajeva partneri ili bivši partneri.

Nasilje nikad nije krivica žrtve, bez obzira na način odevanja, noćne izlaske ili ponašanje. Niko ne želi da bude silovan. Odgovornost i krivica je uvek na učiniocu.

Svaka žena može biti silovana bez obzira na njen fizički izgled, starost, način oblačenja ili način ponašanja. Seksualno nasilje je čin moći i potrebe za kontrolom i nema veze sa seksualnom privlačnošću, a silovatelji biraju žrtve nad kojima imaju moć.

To nisu uzroci nasilja, jer nasilje se javlja i kada ne postoje ovi faktori. Nasilne osobe su nasilne i bez obzira da li su pijani ili drogirani, ali društveno je prihvatljivo okriviti alkohol i drogu za nasilno ponašanje. Time se skida odgovornost sa nasilnika. Postoji mnogo osoba koje piju ili se drogiraju, a nisu nasilne, kao i mnogo nasilnika koji ne konzumiraju alkohol niti psihoaktivne supstance.

Muškarci su značajno češće učinioci nasilja. Naime, i žene i muškarci mogu biti agresivni, ali žene čine znatno manje nasilja nego muškaraci. Muškarci će češće pokazivati fizičku agresiju i znatno češće će biti počinioci teških fizičkih napada, kao i napada seksualne prirode. Žene će često biti nasilne samo u situacijama sopstvene samoodbrane. Takođe, statistike kažu da 90% žrtava nasilja u partnerskim odnosima čine žene, dok 90% nasilnika čine muškarci.

Nasilni muškarci mogu uspostaviti kontrolu nad svojim ponašanjem, ali im je za to potrebna stručna pomoć. Oni najpre moraju da prihvate odgovornost za nasilno ponašanje (što se ne dešava tako često). Nasilno ponašanje je neodgovarajući način nošenja sa stresom, besom, strahom i frustracijama. Ukoliko ne mogu sami da kontrolišu svoje ponašanje, onda to mora da učini sistem tj. država (kontrola, restrikcija ili sankcija).

Kad god žena kaže „Ne“, ona to radi iz osećaja nesigurnosti ili nepoverenja. „Ne“ uvek znači „ne“. Ukoliko je muškarac nesiguran oko toga šta ona misli, treba da je pita i sačeka njen pristanak za sve dalje radnje.

Nasilje ne prestaje napuštanjem partnera. Ovaj mit u osnovi sadrži uverenje da žena ima kontrolu nad nasiljem koje trpi, te ukoliko želi da ono prestane, može samo „napustiti“ zlostavljača što pretpostavlja njenu odgovornost u čitavoj situaciji. Žene nemaju dovoljno podrške u društvu kada žele da okončaju nasilan odnos. Sa druge strane, napuštanje nasilnika predstavlja ozbiljan okidač za eskalaciju nasilja. Najčešći slučajevi femicida (ubistva žena samo zato što su žene) u partnerskim relacijama dešavaju se baš onda kada žena odluči da napusti nasilnika – on tada shvata da gubi kontrolu nad njom i čini sve da je povrati. Takođe je nakon napuštanja nasilnog partnera vrlo izraženo proganjanje, o čemu će više reči biti u delu sa zakonima.

Muškarci mogu biti žrtve seksualnog nasilja. Prema novijim podacima 1 od 9 muškaraca u životu doživi neko neželjeno ili prisilno seksualno iskustvo. U tim slučajevima počinitelji su takođe, većinom muškarci.

Prisiljavanje žene na seksualan odnos protiv njene volje je silovanje, bez obzira na tip odnosa u kome se silovatelj i žrtva nalaze. Silovanje se događa u 7-12% brakova.

Većina devojaka i žene ne voli kada se za njima zviždi ili dovikuje na ulici. U tim situacijama, one najčešće osećaju strah, bespomoćnost, bes, osećaju se poniženo i kao „objekti“. Zviždanje i dovikivanje na ulici, pogotovo ukoliko ima seksualno značenje, predstavlja seksualno uznemiravanje i kažnjivo je zakonom.

Zatvori

-

KRUGOVI NASILJA

Sva ova ponašanja su opisana u tzv. Krugu nasilja koji je napravljen na osnovu iskustava žena koje su preživele nasilje. Točak nasilja pokazuje u svom centru cilj svakog nasilnog ponašanja, a to je demonstracija moći i uspostavljanje kontrole nad osobom koja trpi nasilje.

Nasilnik pokazuje različite obrasce ponašanja koji polaze od ponižavajućih komentara, grubih šala, preko ekonomske eksploatacije, udaranja i šutiranja, manipulacije decom, izolacije, do seksualnog zlostavljanja, davljenja, sakaćenja i ubistva. Strategije/taktike kojima se nasilnik služi da bi postigao cilj mogu biti korišćene pojedinačno ili u kombinaciji. To ne znači da se sve taktike koriste istovremeno ili da svaki nasilnik koristi sve navedene taktike. Izbor, načini primene, intenzitet i učestalost zavise od procene nasilnika koja će taktika ili njihova kombinacija dovesti do željenog cilja.

Opširnije

KRUG NASILJA
MOĆ I KONTROLA
U PARTNERSKOM ODNOSU

Adaptirano prema
Pence and Paymar
1986.

KRUG
RAVNOPRAVNOSTI
KOJI OPISUJE
NENASILNE ODNOSE

Adaptirano prema Pence and Paymar 1986

Zatvori

PROVERI SVOJU VEZU

alt alt

Tvoj mladić/tvoja devojka:

  1. Dovodi te u neugodne
    situacije, omalovažava
    i ismeva pred drugima.
    Da
    Ne
  2. Krivi tebe kada s tobom ne
    postupa dobro, govori ti da si to
    sama tražila.
    Da
    Ne
  3. Pokušava da te nagovori na nešto
    ili izaziva osećaj krivice kod tebe
    govoreći „Da me stvarno voliš,
    ti bi...“
    Da
    Ne
  4. Odbija da koristite zaštitu
    tokom seksualnog odnosa,
    iako ti to želiš.
    Da
    Ne
  5. Kritikuje te, ponižava ili viče na
    tebe za sitnice.
    Da
    Ne
  6. Udara te.
    Da
    Ne
  7. Ponekad ti lupi šamar kada se
    iznervira.
    Da
    Ne
  8. Ponaša se ljubomorno.
    Da
    Ne
  9. U svakom trenutku zna kuda se
    krećeš i gde se nalaziš.
    Da
    Ne
  10. Brani ti da se viđaš sa
    drugarima i muškim
    poznanicima.
    Da
    Ne
  11. Ograničava ti da se viđaš sa
    prijateljicama i porodicom.
    Da
    Ne
  12. Uništava stvari do kojih
    ti je stalo.
    Da
    Ne
  13. Prisiljava te na seksualni odnos
    Da
    Ne
  14. Radi stvari koje kriješ od
    prijatelja ili porodice jer
    „ne bi razumeli“ i jer
    „obično nije takav“.
    Da
    Ne
  15. Proverava tvoj telefon, imejl,
    Facebook profil, novčanik, ili bilo
    šta drugo bez dozvole.
    Da
    Ne
  16. Optužuje te da si kriva za
    sve što se desi, čak i za stvari
    koje on uradi.
    Da
    Ne
  17. Lažno te optužuje, naročito za
    laganje ili prevaru.
    Da
    Ne
  18. Ponaša se neočekivano dobro
    nakon velike svađe i obećava da
    se neće ponoviti.
    Da
    Ne
  19. Pokušava da kontroliše stvari
    koje bi trebalo da su tvoj izbor,
    poput toga šta oblačiš, jedeš,
    sa kim i gde izlaziš.
    Da
    Ne
  20. Govori ti da te niko drugi ne
    može voleti, ili da nikad ne bi
    našla nikog drugog.
    Da
    Ne
  21. Preti ti nasiljem,
    čak i kroz šalu.
    Da
    Ne
  22. Preti da će povrediti sebe
    ili nekog drugog ukoliko
    ga ostaviš.
    Da
    Ne

Ti:

  1. Plašiš se svog partnera.
    Da
    Ne
  2. Izbegavaš određene teme za
    razgovor samo da ne bi naljutila
    svog momka.
    Da
    Ne
  3. Osećaš da ništa ne možeš
    učiniti kako treba.
    Da
    Ne
  4. Veruješ da si zaslužila da se on
    ponaša loše prema tebi.
    Da
    Ne
  5. Osećaš se emotivno prazno ili
    bespomoćno.
    Da
    Ne
Resetuj test Zatvori
-

PROVERI SVOJU VEZU

Rezultat

Drago nam je da ti kažemo da se nalaziš u nenasilnoj, kvalitetnoj vezi! Samo tako nastavite! :)

Zatvori
-

PROVERI SVOJU VEZU

Rezultat

Veza u kojoj se nalaziš je dosta kvalitetna, ali sadrži neke od nasilnih obrazaca. Pozivamo te da, zajedno sa svojim partnerom, pogledaš Krug ravnopravnosti kako biste zajedno razmotrili kako da je učinite kvalitetnijom i predupredili nasilne obrasce.

Zatvori
-

PROVERI SVOJU VEZU

Rezultat

Veza u kojoj se nalaziš sadrži nasilne obrasce. Pozivamo te da, zajedno sa svojim partnerom, pogledaš Krug ravnopravnosti kako biste zajedno razmotrili kako da je učinite kvalitetnijom i predupredili nasilne obrasce. Ukoliko zajednički razgovor ne urodi plodom, razmisli da li želiš da ostaneš u takvoj vezi.

Zatvori

-

KOGA SE TIČE?

AKO SAM ŽRTVA

alt

Ukoliko se već neko vreme osećaš loše u vezi sa svojim dečkom (devojkom), bilo da su vaše svađe izmakle kontroli, bilo da ti tvoj partner nanosi emocionalnu ili fizičku bol, treba da znaš da to što ti se događa nisu uobičajene „dečje svađe“ koje će proći. Postupanje tvog partnera predstavlja svojevrsni „obrazac ponašanja“ koji je on usvojio i koji će koristiti i u svojim budućim vezama i braku.

*Zapamti: Bilo koji oblik nasilja u vezi je neprihvatljiv!

Činjenica je da nasilne epizode u vezi postaju sve češće i brutalnije i koliko se god ti trudio/la da udovoljiš svom partneru/ki i da se ponašaš onako kako on/ona zahteva od tebe, nasilje neće prestati!

*Nasilje se ne sme tolerisati, već mu se treba suprotstaviti! Svako ima pravo na život bez nasilja!

Ponekad kada se nalazimo u nasilnoj vezi osećamo sramotu da se bilo kome poverimo u pogledu nasilja koje trpimo. Osećamo se krivima zbog toga što smo izabrali/e takve partnere/ ke, sramota nas je što smo to sebi dozvolili/e. Međutim, mi ne možemo biti odgovorni za nasilno ponašanje svojih partnera/ki, jer ponašati se nasilno jeste izbor druge osobe za koji mi ne snosimo nikakvu odgovornost. Stoga, važno je pronaći bar jednu osobu s kojom možeš da razgovaraš o svojim strahovima i osećanjima, i koja će te podržati u tvojoj odluci da prekineš nasilnu vezu, te da preduzmeš određene mere kako bi nasilje zauvek prestalo.

U tinejdžerskim godinama potrebna nam je podrška neke „odrasle osobe“ koja će da, ukoliko je to potrebno, angažuje neke od institucija koje nam mogu pružiti potrebnu pomoć za izlazak iz nasilja. Odrasle osobe od poverenja mogu biti roditelji, rođaci, susedi, profesori, brat, sestra, školski psiholog, pedagog ili bilo koja druga osoba kojoj verujemo i koja nam prija.

Iako ti može biti nelagodno da razgovaraš s nekom starijom osobom o svojoj vezi, seti se da takav razgovor može biti višestruko koristan, budući da osobe starije od nas imaju više životnog iskustva i da su kompetentnije od naših vršnjaka da nam daju adekvatan savet.

Ovo može pomoći:

  • Izaberi pravi trenutak i mesto. Najbolje je da to bude mesto na kome vas niko i ništa neće ometati u razgovoru (ili bar mesto gde će biti najmanje odvlačenja pažnje). Možete otići i na neko „neutralno“ mesto (npr. kafić).
  • Podeli sve svoje brige i strahove. Ti nisi kriv/a za nasilje koje se dogodilo!
  • Zamoli svog sagovornika/svoju sagovornicu da se posavetuje sa stručnom osobom u nekoj od institucija (škola, centar za socijalni rad, policija) o merama koje možete da preduzmete, te o kvalitetnijoj podršci i pomoći koja ti može biti pružena u izlasku iz nasilne veze.

Ukoliko osećaš da ne postoji nijedna „starija“ osoba s kojom bi mogla da porazgovaraš o nasilju koje trpiš, možeš se obratiti nekoj od organizacija koje se bave podrškom žrtvama nasilja (SOS telefoni) ili institucija s područja opštine u kojoj živiš.

*Nasilje je KRIVIČNO DELO, a za izvršioca nasilja predviđene su zatvorske kazne.

Takođe, pozivamo te da pogledaš stranicu o nadležnostima različitih institucija kojima se možeš obratiti.

Opširnije

AKO JE MOJA DRUGARICA ŽRTVA

alt

Ako je tvoja prijateljica žrtva nasilja u vezi, ona se verovatno oseća veoma nesrećno i izolovano. U takvoj situaciji treba joj dati do znanja da smo na raspolaganju ukoliko želi da razgovara i da smo za nju zabrinuti. Važno je osobu pažljivo saslušati, ali bez optuživanja i procenjivanja. Budi joj podrška i objasni zašto si zabrinut/a, da se osećaš loše kada je partner vređa, da si primetio/la da je depresivna i sl. Daj joj do znanja da ti se nasilno ponašaje koje se događa, a koje si primetio/la, ne sviđa i da ona nije odgovorna za nasilno ponašanje svog partnera.

*Razumevanje i briga biće ono što je najvažnije ženi koja je preživela nasilje!

Ako vam se obrati prijateljica/poznanica koja je preživela nasilje...

  • • Veruj joj! Ona računa na tebe.
  • • Ne umanjuj ono što je preživela – nemoj joj govoriti da to što se desilo „nije tako strašno“ jer svaka osoba može na svoj način doživeti ono što joj se desilo.
  • • Slušaj je. Stavi joj do znanje da si joj na raspolaganju ako si joj potrebna/an. Međutim, nemoj pitati za detalje onoga što joj se desilo i ne pokazuj radoznalost za detalje. Ona će sama reći ono što ona želi da ti znaš, onda kad bude spremna da govori o tome.
  • • Pitaj je postoji li nešto što ti možeš uraditi za nju.
  • • Stavi joj do znanja da to što se desilo nije njena krivica. Mnoge žrtve nasilja okrivljuju sebe. Osnaži je u uverenju da ona nije zaslužilia to što joj se dogodilo. Nasilnik je kriv.
  • • Ukoliko imaš mogućnosti, ponudi joj zaštitu i sigurno mesto gde može da ostane. Ponudi joj da ostaneš u njenom domu, ako se tako bolje oseća. Zapamti, izbor je njen.
  • • Predložite joj da nazove neku od ženskih organizacija koje pružaju uslugu SOS telefona. Konsultantkinja može sa njom porazgovarati o njenim potrebama i mogućnostima.
  • • Odvoj svoja osećanja i potrebe od njenih osećanja i potreba. Važno je da ne pokušaš da „preuzmeš stvar u svoje ruke“. Dozvoli joj da ima kontrolu nad svojim životom.
  • • Razgovarajte o mogućnostima – prijavljivanje roditeljima, policiji ili nekim drugim institucijama.
  • • Ako vam osoba do koje vam je stalo kaže da je preživela nasilje (bilo da se to dogodilo nedavno ili pre nekoliko godina) važno je da joj kažete: „Žao mi je što ti se to dogodilo. Ja sam tu ako sam ti potreban/a – u bilo koje doba“.

Bez obzira na reakcije bliskih osoba, žena koja je preživela nasilje mora prvenstveno da brine o sebi. Ona može da razume osećanja bliskih osoba, ali ona nije dužna da se bavi njihovim problemima, dok istovremeno pokušava da se izbori sa svojim iskustvom.

Pogledaj i neke od najčešćih mitova i činjenica o nasilju, kako bi bila/o što spremnija/i za razgovor.

Opširnije

AKO JE MOJ DRUG NASILNIK

alt

U ovakvoj situaciji treba se pripremiti na to da će tvoj prijatelj poricati da je učinio išta loše i da jednostavno neće pridavati preveliki značaj onome što se dogodilo. I nama kao prijateljima može biti teško da poverujemo da nam je prijatelj nasilan. Razgovarati s prijateljem koji se ponaša nasilno nije jednostavno, ali svakako predstavlja čin pravog prijateljstva.

Kada razgovaramo s takvom osobom važno je da imamo na umu par stvari koje nam mogu pomoći:

  • objasni konkretno šta si video/la i kao si se pri tom osećao/la
  • daj mu do znanja da nećeš biti samo posmatrač i da se ne može dozvoliti da se takvo ponašanje nastavi i u budućnosti
  • pobrini se, koliko je to moguće, da mu staviš do znanja da je samo on odgovoran za svoje ponašanje i posledice svog ponašanja, te da je u velikom problemu, jer nasilno ponašanje predstavlja krivično delo
  • pomozi mu da potraži stručnu pomoć, da porazgovara sa nekim od profesora/ki u školi, školskim psihologom, pedagogom ili bilo kojom „odraslom“ osobom u koju ima poverenja i ponudi se da mu budeš podrška u traženju pomoći.
*Zapamti: Samo od snage i volje osobe zavisi da li će uspeti da promeni svoje nasilno ponašanje.
Opširnije

KOME SE OBRATITI?

alt

U nastavku nudimo pregled nadležnosti institucija kojima se možeš obratiti ukoliko ti ili neko tebi blizak preživljava nasilje.

POLICIJA

  • izlazi na lice mesta, interveniše
  • upozorava nasilnika, prikuplja dokaze, privodi nasilnika
  • pokreće krivični i prekršajni postupak protiv nasilnika
  • preduzima istražne radnje i mere za zaštitu oštećenih i svedoka
  • opšti broj za prijavu: 192

CENTAR ZA SOCIJALNI RAD:

  • prikuplja informacije o nasilnom događaju, istoriji zlostavljanja, procenjuje stepen ugroženosti
  • preduzima sve mere iz oblasti socijalne i porodično-pravne zaštite, nadzire vršenje roditeljskog prava
  • informiše o zakonskim propisima i nadležnostima institucija, upućuje i posreduje kod drugih organizacija
  • po službenoj dužnosti prijavljuje nasilje policiji ili tužilaštvu
  • daje mišljenje sudu o celishodnosti mera zaštite od nasilja
  • decu, žrtve nasilja, oduzima od roditelja, obezbeđuje smeštaj, pokreće postupak za lišavanje ili ograničavanje roditeljskog prava
  • spisak centara za socijalni rad sa kontaktima dostupan

ZDRAVSTVENE USTANOVE:

  • saniraju povrede
  • dokumentuju povrede, upućuju na specijalističke preglede
  • prijavljuju nasilje policiji i/ili tužilaštvu
  • broj hitne pomoći: 194

ŠKOLA:

  • svaka osoba u školi koja ima saznanja o nasilju, zlostavljanju i zanemarivanju, dužna je da reaguje (da zaustavi nasilje, pozove pomoć, konsultuje se s timom za zaštitu od nasilja, psihologom, pedagogom)
  • informiše nadležne službe (policija, zdravstvene ustanove)
  • preduzima zaštitne mere prema žrtvi nasilja
  • ima obavezu da formira tim za zaštitu dece/učenika od nasilja - tim učestvuje u obuci za zaštitu dece od nasilja, pruža informacije, pravi program zaštite učenika od nasilja, procenjuje nivo rizika od nasilja, prati efekte preduzetih zaštitnih mera, prikuplja dokumentaciju i evidentira slučajeve nasilja.

NEVLADINE ORGANIZACIJE:

Opširnije

-

ZA RODITELJE

  • ŠTA JE NASILJE U PORODICI?
  • KAKO NASILJE U PORODICI UTIČE NA DECU?
  • ŠTA JE NASILJE U VEZAMA MLADIH?
  • NA ŠTA DA OBRATIM PAŽNJU AKO POSUMNJAM DA JE MOJE DETE U NASILNOJ VEZI?

    Nasilje u vezama mladih je obrazac nasilnog ponašanja koje je usmereno protiv partnera/partnerke u vezi. Nasilje ne mora biti fizičko: može imati različite oblike, uključujući pretnje, emotivno nasilje, uvrede, izolaciju od prijatelja i porodice, kontrolisanje šta će neko obući, s kim će se družiti. Takođe može uključiti nagovaranje ili prisiljavanje na seks pre nego što je partner/partnerka spreman/na, kao i silovanje.

    Prinuda i kontrolisanje češće nego druge vrste ponašanja eskaliraju u nasilje i postaju obrazac ponašanja.

    Nasilje u partnerskim vezama mladih često je skriveno, zato što mladi obično:

    • nemaju puno iskustva u partnerskim vezama.
    • mogu biti pod pritiskom okoline da budu prihvaćeni u društvu.
    • imaju romantično viđenje ljubavi.

    Najčešće posledice nasilja u partnerskim vezama mladih:

    • nasilje može ostaviti dugoročne negativne posledice na fizičko i mentalno zdravlje Vašeg deteta
    • može dovesti do depresije, zloupotrebe alkohola i droge, gojaznosti i rizičnih ponašanja prilikom stupanja u seksualne odnose,
    • seksualno nasilje može dovesti do rane ili neželjenje trudnoće ili polno prenosivih bolesti.

    Sledeći znaci mogu upućivatina to da je Vaše dete u nasilnoj partnerskoj vezi:

    • izolacija – ne druži se više sa uobičajenim krugom prijatelja,
    • stalno proverava telefon, uznemireno je ako ga/je zamolimo da isključi aparat,
    • povučenije je i tiše nego obično,
    • postaje besno ili uznemireno kada ga/je pitamo kako je,
    • promene u izgledu, načinu oblačenja, šminkanju, stilu,
    • izmišljanje izgovora za momka ili za devojku,
    • fizičke povrede, poput neobjašnjivih ogrebotina i masnica,
    • bežanje sa časova, pogoršanje ocena,
    • samopovređivanje.

    Budite svesni taktika kontrole koje partner/partnerka Vašeg deteta koristi. Ove taktike mogu se razvijati tokom dužeg vremenskog roka, pa ih Vaše dete možda neće biti svesno, odnosno neće smatrati da je partnerovo ponašanje pogrešno. Komunikacione tehnologije takođe čine važan deo veza mladih. Neki nasilnici koriste upravo mobilne telefone da bi kontrolisati, ponizili i pretili svojim žrtvama.

    Ponašanje i stavovi Vašeg deteta takođe mogu ukazati na nasilje u vezi

    Neki mladi smatraju:

    • da imaju pravo da kontrolišu svoju devojku,
    • da se muškost pokazuje kroz fizičku agresiju,
    • da imaju pravo da zahtevaju intimne odnose,
    • da će izgubiti poštovanje ako su pažljivi i podržavajući prema svojoj devojci,
    • da kroz takvo ponašanje imaju osećaj da vladaju situacijom,
    • da žene i muškarci nisu ravnopravni i da žene treba tretirati drugačije.

    Žrtve nasilja mogu pomisliti:

    • da su one odgovorne za nasilje i zlostavljanje,
    • da su partnerova ljubomora, posesivnost, čak i fizičko nasilje izraz „romantične” ljubavi,
    • da je nasilje normalno, zato što i njihovi prijatelji /prijateljice trpe zlostavljanje,
    • da ne postoji niko kome bi mogle da se obrate,
    • da bi radije imale i nasilnog momka nego da budu same.

    (*tekst je prevod materijala za roditelje nevladine organizacije Against Violence and Abuse – AVA iz Velike Britanije www.avaproject.org.uk)

    Zatvori
  • KAKO DA PRUŽIM PODRŠKU?

    Razgovarajte sa svojim detetom...

    Mladi koji trpe nasilje mogu to doživeti kao nešto s čim moraju živeti, normalizuju nasilje, govore sebi da je to „prosto tako”. Postoji i visok stepen pritiska od strane vršnjaka, pa devojčice mogu smatrati da je bolje da imaju i nasilnog momka nego da budu same.

    Mladi takođe ne razumeju posledice nasilja u vezama mladih, pa mogu sebi govoriti da to i „nije takostrašno” ili „u redu je, to je samo zezanje”.

    Mladi se retko poveravaju da imaju problem sa nasiljem, najmanje roditeljima, jer ih je možda sramota, osećaju se krivim ili su uplašeni. Zato je važno razgovarati s njima. Ovo je teška tema za razgovor, a pronaći pravi trenutak razgovor može biti obeshrabrujuće.

    Razgovarajte sa decom o tome šta su zdravi partnerski odnosi. Ova tema može podstaći razgovor o sprečavanju nasilja, a Vama dati mogućnosti da objasnite šta su zdravi, nenasilni odnosi.

    Vodite računa da Vaše dete razume da nije krivo ako ga neko drugi prisiljava da uradi nešto (seksualno ili emotivno) što ne želi.

    Ako je Vašem detetu neprijatno da razgovara sa Vama, objasnite da postoje drugi ljudi sa kojima može razgovarati.

    Kako razgovarati sa dečacima?...

    Dečacima se često kaže da su pravi muškarci moćni, snažni i drže sve pod kontrolom. Ta kontrola se u vezama može pojaviti kao psihološko ili emotivno kontrolisanje kroz zlostavljanje, posesivno ponašanje, ljubomoru i fizičko nasilje.

    Većina momaka koji su nasilni u partnerskoj vezi ne smatraju da je njihovo ponašanje nasilje. Mladići su često iznenađeni posledicama svog ponašanja na parterku/partnera, i zapravo ne žele da postanu nasilni i kontrolišući muškarci. Osvestiti ih o njihovim postupcima je ključni deo zaustavljanja obrasca nasilnog ponašanja.

    Objasnite sinu da ni jedna vrsta zlostavljanja nije prihvatljiva, da može da dovede do nasilja, što je protivzakonito. Ako sumnjate da Vaš sin zlostavlja partnerku/partnera, važno je da ne okrećete leđa, već da se postarate da Vaš sin dobije pomoć kako bi se suočio sa uzrocima i posledicama svog ponašanja. Momci takođe mogu biti žrtve nasilja tako da je važno da se ne osećaju izolovano i da se njihov problem ne ignoriše.

    Kako razgovarati sa devojčicama?...

    Razgovarajte sa ćerkom o aktuelnoj vezi i pomozite joj da razume šta zdrava veza podrazumeva.

    Objasnite joj da je kontrolišuće i nasilno ponašanje neprihvatljivo. Recite joj da će zlostavljanje vremenom postati sve češće i surovije i da veoma retko predstavlja pojedinačni događaj, te da ono što počne emotivnim zlostavljanjem se često pretvori u fizičko nasilje.

    Objasnite ćerki da ona nikada nije odgovorna za zlostavljanje. Nemojte je osuđivati niti joj govoriti šta da radi. Prođite zajedno kroz sve mogućnosti i podržite je u tome da ona sama donese odluke.

    Šta pitati/proveriti?...

    Razgovarajte sa decom o mogućim znacima nasilja i zlostavljanja u vezama mladih. Pitajte ih da li njihov partner/partnerka:

    • pokazuje ekstremnu ljubomoru, bes,
    • pokazuje kontrolišuće ponašanje,
    • kontroliše njihove pozive i imejlove,
    • veruje u rigidne seksualne uloge,
    • optužuje druge za sopstvene probleme ili osećanja,
    • verbalno agresivan/na,
    • ima tendenciju da se preteći ponaša.

    Ako je odgovor na bilo koja od navedenih pitanja „da”, objasnite deci da sva ova ponašanja mogu da dovedu do nečeg što je mnogo ozbiljnije.

  • KOME DA SE OBRATIM?

    Da prijavite nasilje:

    • Policiji na 192
    • Centru za socijalni rad u vašem gradu/opštini
    • Osnovnom javnom tužilaštvu
      – ako se sumnja na krivično delo

    Da dobijete više informacija i podršku:

    Krivična dela nasilje u porodici, proganjanje i seksualno uznemiravanje

    Nasilje u porodici, prema Krivičnom zakoniku, predstavlja primenu nasilja, pretnju da će napasti na život ili telo, drsko ili bezobzirno ponašanje kojim se ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana porodice. Teži oblik nasilja u porodici je kada se pri izvršenju dela nasilja koristi oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo kojim može da se teško povredi telo ili teško naruši zdravlje; ukoliko je usled dela nastupila teška telesna povreda ili teško narušavanje zdravlja ili je delo učinjeno prema maloletnom licu; i ukoliko je nastupila smrt člana porodice. Krivično odgovara za nasilje u porodici i lice koje prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu Porodičnog zakona
    (Krivični zakonik, čl. 194).

    Krivična dela protiv polne slobode prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije:

    • Silovanje
    • Obljuba nad nemoćnim licem
    • Obljuba sa detetom
    • Obljuba zloupotrebom položaja
    • Nedozvoljene polne radnje
    • Polno uznemiravanje
    • Podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa
    • Posredovanje u vršenju prostitucije
    • Prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju
    • Navođenje deteta na prisustvovanje polnim radnjama
    • Iskorišćavanje računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu

    Od 1. juna 2017. godine stupila su na snagu nova krivična dela, među kojima su proganjanje i seksualno uznemiravanje .

    Svako ko bude uporno pratio neku osobu, pojavljivao se na istim mestima, stajao ispred kuće ili radnog mesta te osobe, slao poruke telefonom, putem svih vrsta društvenih mreža, ili preko drugog lica, protiv volje tog lica, od sada će biti krivično gonjen za krivično delo proganjanje (čl. 138a Krivičnog zakonika).

    Ukoliko su te poruke erotske i seksualne prirode, ili neko dodiruje drugu osobu (bilo gde po telu) protiv njene volje, upućuje usmene poruke, gestove, ili komentariše telesni izgled aluzijama seksualne prirode, ili pokazuje svoje polne organe, može biti gonjen za krivično delo koje je u našem Krivičnom zakoniku nazvano polno uznemiravanje (čl. 182a Krivičnog zakonika).

    Važno je da osoba kojoj se to dešava zna kako da sačuva dokaze o zlostavljanju, jer tužilaštvo neće moći krivično da goni lice koje je prijavljeno da čini takve radnje ukoliko nema dokaze. Potrebno je da se sačuvaju sve poruke, da se vodi dnevnik o tome kada se, šta i gde desilo, da li su bila prisutna druga lica i koja, da li na tim mestima ili u okolini postoji sigurnosna kamera, da li je traženo blokiranje na društvenim mrežama, ili blokiranje poziva sa određenog telefonskog broja, ili druge činjenice koje bi mogle da potvrde zlostavljanje.

    Osoba koja doživljava nešto od navedenog prvo mora da vodi računa o svojoj bezbednosti, kako uznemirujuće radnje ne bi prerasle u nasilje. Čim primeti takve radnje trebalo bi da to kaže osobama iz svog okruženja u koje ima poverenje, kako bi obezbedila svoju „sigrunosnu mrežu“. Te osobe mogu i da posvedoče o uznemiravajućim događajima kada se oni prijave. Za sve dalje informacije, podršku i savetovanje u postupcima pred institucijama, Autonomnom ženskom centru se mogu obratiti sve žene koje imaju neka od navedenih iskustava.

-

ZA NASTAVNIKE I NASTAVNICE

  • ŠTA JE NASILJE U PORODICI?

    Zakonske definicije nasilja u porodici...

    Zakon o sprečavanju nasilja u porodici (čl. 3. st. 3)
    Nasilje u porodici jeste akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca (Zakon o sprečavanju nasilja u porodici,).

    Porodični zakon (čl.197)
    Nasilje u porodici jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, a naročito: nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede; izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu; prisiljavanje na seksualni odnos; navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem; ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima; vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.

    Krivični zakonik (čl.194)
    Nasilje u porodici predstavlja primenu nasilja, pretnju da će napasti na život ili telo, drsko ili bezobzirno ponašanje kojim se ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana porodice. Teži oblik nasilja u porodici je kada se pri izvršenju dela nasilja koristi oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo kojim može da se teško povredi telo ili teško naruši zdravlje; ukoliko je usled dela nastupila teška telesna povreda ili teško narušavanje zdravlja ili je delo učinjeno prema maloletnom licu; i ukoliko je nastupila smrt člana porodice. Krivično odgovara za nasilje u porodici i lice koje prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu Porodičnog zakona.

    Moć i kontrola u partnerskom odnosu...

    Taktike moći i kontrole kod zlostavljanja dece

    Nenasilni partnerski odnosi...

    Osam načina da poštujete decu i vodite brigu o njima...

  • KO SU NAJČEŠĆE ŽRTVE NASILJA U PORODICI?

    Žene žrtve nasilja u porodici...

    Žene svih starosnih kategorija najčešće su žrtve nasilja u porodici, što potvrđuju sva međunarodna dokumenta, kao i domaća strateška dokumenta. Nasilje prema devojkama i devojčicama često je izraz kulturnih i religijskih tradicija koje proizvode zavisnost žena i reprodukuju stereotipne modele ženskih uloga. Nasilje u porodici pogađa žene nesrazmerno, iako i muškarci, posebno dečaci, mogu biti žrtve nasilja u porodici.

    Deca žrtve nasilja u porodici...

    Deca su česte žrtve različitih oblika nasilja u porodici ili su izložena nasilju koje se čini prema drugim članovima porodice (najčešće njihovim majkama), što predstavlja indirektno nasilje prema deci. Neki oblici nasilja su češće prisutni kod devojčica (incest i seksualno nasilje, dogovoreni i rani brakovi, genitalno sakaćenje, nasilje koje su učinili mladi ljudi, silovanje u bandi), a neki kod dečaka (npr. fizičko kažnjavanje i nasilje).

    Deca kao svedoci nasilja u porodici...

    Svedok nasilja u porodici (indirektna žrtva nasilja) je dete i drugi posebno osetljivi članovi porodice, kada su izloženi aktima nasilja koje jedan član porodice vrši prema drugom. Svedočenje i izloženost nasilja traumatizuje decu, bilo da direktno posmatraju nasilje, ili čuju zvuke, udarce, krike iz neposredne blizine, kada znaju da se nasilje dešava, odnosno kada naknadno vide posledice nasilja prema članu porodice. Takva izloženost nasilja negativno utiče na razvoj deteta i njegovu bezbednost. Iz tog razloga neophodno je obezbediti da se prilikom pružanja pomoći žrtvama nasilja u porodici obavezno uzmu u obzir prava i potrebe dece koja su bila svedoci nasilja (Opšti protokol o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja i Opšti protokol o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama i nasilja u porodici).

    Koji su rizici od nasilja?...

    Postoje određeni faktori koji ukazuju na moguću neposrednu opasnost od nasilja. Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, Opštim protokolom o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima Vlade Republike Srbije i Posebnim protokolom Ministarstva unutrašnjih poslova Vlade Republike Srbije o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, navedeni se neki od rizika, ali ova lista ne iscrpljuje sve.

    Zakon o sprečavanju nasilja (čl.16)...

    • mogući učinilac ranije ili neposredno pre procene rizika učinio nasilje u porodici i spreman je da ga ponovi,
    • mogući počinilac preti ubistvom ili samoubistvom,
    • mogući učinilac poseduje oružje (legalno i/ili nelegalno),
    • sumnja na prisustvo mentalnih bolesti kod mogućeg učinioca ili zloupotrebu alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci od strane mogućeg učinioca,
    • sukob oko starateljstva nad detetom ili oko načina održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja koji je mogući učinilac,
    • mogućem učiniocu izrečena hitna mera ili određena mera zaštite od nasilja u porodici,
    • doživljaj straha kod žrtve i njena procena rizika od nasilja.

    Opšti protokol i Posebni protokol za policiju...

    • razvod ili odlazak, odnosno odvajanje od nasilnog partnera,
    • ako su deca prisutna, da li su već, ili da li bi mogla biti povređena,
    • pretnje žrtvi, njenoj familiji, prijateljima,
    • eskalacija praćenja, uhođenja i uznemiravanja žrtve, njene familije ili prijatelja,
    • samoubilačke misli i ponašanja žrtve,
    • istorija ljubomornog ponašanja mogućeg učinioca u odnosu na žrtvu,
    • istorija ljubomornog ponašanja mogućeg učinioca u odnosu na žrtvu,
    • kriminalna istorija mogućeg učinioca, bez obzira da li je u vezi sa nasiljem,
    • učinilac nasilja ima pristup, koristi ili preti upotrebom oružja,
    • učinilac nasilja ima pristup, koristi ili preti upotrebom oružja,
    • istorija nepoštovanja sudskih mera zabrane od strane mogućeg učinioca,
    • prisiljavanje na seksualne odnose,
    • nezaposlenost i finansijski problemi, sporovi oko imovine,
    • drugi pokazatelji koji bi mogli biti od značaja: izolacija žrtve (socijalna ili geografska), nevoljnost da napusti stan/kuću, činjenica da ne zna (dovoljno dobro) jezik ili da nema državljanstvo, određene vrste invaliditeta ili hroničnih bolesti, trudnoća, uzrast/starost žrtve i sl.
  • KAKO NASILJE U PORODICI UTIČE NA DECU?

    Istraživanje Autonomnog ženskog centra sprovedeno 2013. godine potvrdilo je dobro poznatu činjenicu da je nasilje u partnerskom odnosu i u porodici uvek nasilje i prema deci. Uzorak su činile žene koje su bile izložene različitim vrstama nasilja. Podaci ukazuju da:

    • 76,5% dece prisustvovalo je nasilju roditelja
    • 46% dece su i sama bila izložena nasilju
    • 39% dece su mogla imati saznanja o nasilju i kada nisu prisustvovala događajima
    • mnoga deca u dugom vremenskom periodu odrastaju u okolnostima u kojima su njihove majke i ona izložena nasilju, čak u 55% slučajeva više od 10 godina.

    Deca pokazuju različite reakcije na nasilje kojem svedoče. – klik na ovu rečenicu pa se otvara tekst dole (do rečenice koja se odnosi na tabelu)

    • neka od njih su se aktivno uključila (43%), što predstavlja visok rizik da i sama (slučajno ili namerno) budu povređena (26%)
    • druga deca su pobegla i sklonila se (39%).

    Situacije nasilja su na različite načine ugrožavale decu, uključujuči i:

    • pretnje očeva da će ubiti njihove majke ako ih one napuste, ili sprečavanje održavanja kontakta sa majkama koje su izašle iz nasilne veze
    • deca su napuštala dom sa majkom (42%), ili su u njemu ostajala bez majke
    • gledala su dolazak policije (32%) ili odvođenje majke u hitnu pomoć (19%).

    Žene su izvestile o postojanju brojnih promena u ponašanju njihove dece, najčešće:

    • povučeno i mirno ponašanje (52%)
    • ali i brojne manifestacije razdražljivog, nemirnog, neposlušnog i agresivnog ponašanja
    • strah (63%), napetost i nervoza (56%) predstavljaju dominantna osećanja dece
    • slabiji školski učinak (37%) i slaba koncentracija (36%) bile su promene kod jednog broja dece, dok je jedan broj njih pokazivao bolji školski uspeh (11%)
    • odnos deteta sa ocem ogledao se u strahu (66%), izbegavanju kontakta (43%) i bespogovornoj poslušnosti (33%), a nekoj je deci (16%) otac bio model za ponašanje
    • odnos deteta sa ocem ogledao se u strahu (66%), izbegavanju kontakta (43%) i bespogovornoj poslušnosti (33%), a nekoj je deci (16%) otac bio model za ponašanje
    • kod neke dece su socijalne relacije sa vršnjacima bile redukovane (17%)
    • neka deca su pokazivala agresivno ponašanje (13%), a pojedina su bila žrtve nasilja svojih vršnjaka (7%)
    • neka deca su pokazivala agresivno ponašanje (13%), a pojedina su bila žrtve nasilja svojih vršnjaka (7%)
    • neka deca su pokazivala agresivno ponašanje (13%), a pojedina su bila žrtve nasilja svojih vršnjaka (7%)
    • majke su opažale promene u ishrani (29%), smetnje kod spavanja (28%), noćno mokrenje (20%) i česte glavobolje (11%) kod svoje dece, kao posledicu izloženosti nasilju.

    Pogledajte sumirane rezultate 3 sveobuhvatne studije pregleda literature o posledicama izloženosti nasilju u porodici, razdvojenim po starosnim grupama dece (Rhea i sar. 1996; Stiles, 2002; Carlson, 2000):

  • ŠTA JE NASILJE U VEZAMA MLADIH?
  • ZAŠTO JE NASILJE U VEZAMA MLADIH SKRIVENI PROBLEM?

    (*tekst je prevod materijala za nastavnike nevladine organizacije Against Violence and Abuse – AVA iz Velike Britanije www.avaproject.org.uk)

    Odsustvo svesti o ovom problemu može se delimično pripisati i sledećim faktorima:

    • Partnerske veze mladih su često kratke, ali mogu biti proživljene jednako intenzivno kao veze odraslih. Nažalost, roditelji i stručno osoblje često ne uzimaju ove veze za ozbiljno.
    • Adolescenti mogu biti podložniji rodnim stereotipima i mogu biti zbunjeni svojom ulogom u društvu.
    • Zbog nedostatka iskustva u formiranju odnosa koji se zasnivaju na uzajamnom poštovanju i zbog normi vršnjaka, mladima je teško da uvide da je ponašanje njihovog partnera/partnerke nasilno.
    • Na nasilje u vezama mladih utiče to kako mladi vide sebe i druge. Na ovo mogu uticati i mediji i slika koju prenose o tome kako treba da se ponašamo i izgledamo.
    • Prve veze su same po sebi obeshrabrujuće, još je teže onima koji stupaju u vezu sa osobom istog pola ali nisu spremni da to i drugima kažu.
    • Ako osoba pohađa istu školu ili vannastavne aktivnosti, kao i nasilnik, to može dovesti do povećanja osećaja straha i zarobljenosti.

    Šta su mogući znaci nasilja u vezama mladih (imajte na umu da ovo takođe može da ukazuje i na nasilje u porodici)?..

    • Fizičke povrede / bolest,
    • Izostajanje sa časova, pogoršanje školskog uspeha,
    • Povučenost, pasivnost, slepa poslušnost,
    • Promene u raspoloženju i karakteru,
    • Izolovanost od porodice i prijatelja,
    • Česte poruke i pozivi od momka /devojke,
    • Neadekvatno seksualno ponašanje /govor/stavovi,
    • Depresija,
    • Trudnoća,
    • Upotreba droge/alkohola (ako osoba ranije nije konzumirala ove supstance),
    • Samopovređivanje
    • Poremećaju ishrane i sna,
    • Simptomi posttraumatskog stresa,
    • Nasilno ponašanje prema vršnjacima/ žrtva vršnjačkog nasilja.

    Kako nasilje utiče na uspeh i ponašanje u školi?...

    Nasilje u vezama mladih, ali i nasilje u porodici može imati negativan uticaj na kognitivne sposobnosti žrtve, što može uticati na uspeh i ponašanje u školi. Neki od znakova mogu biti:

    • Kašnjenje na čas/odsustva sa časa (posebno ako nasilnik pohađa istu školu),
    • Dolazak u školu ranije/ ostajanje duže kako bi se izbegao sustret s nasilnikom,
    • Poremećaji sna, što utiče na koncentraciju,
    • Nemogućnost održavanja pažnje na času jer je osoba zabrinuta i zao- kupljena nečim drugim,
    • Veoma rodno diferencirana očeki- vanja od karijere i postignuća,
    • Veoma rodno diferencirana očeki- vanja od karijere i postignuća,
    • Osećaj nebezbednosti i strah da će ih nasilnik pratiti u školi,
    • Utisak da je osoba izolovana i odsutna,
    • Zabrinutost da svi u školi znaju šta se dešava.
  • ŠTA JE OBAVEZA OBRAZOVNO VASPITNIH USTANOVA?

    Kada je u pitanju sprečavanje nasilja u porodici, osnovna obaveza obrazovno-vaspitnih ustanova je primena Pravilnika o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanema- rivanje. Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici neke obaveze iz Pravilnika su dopunjene i uvedene nove:

    Obaveza prepoznavanja i prijave nasilja u porodici...

    Zakon propisuje da svako mora da policiji ili javnom tužiocu, bez odlaganja, prijavi nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega. Svi državni i drugi organi i ustanove nadležne za primenu ovog zakona obavezni su da neodložno prijave policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega. Svi nadležni državni organi (policija, javno tužilaštvo, sud i centar za socijalni rad) dužni su da u okviru redovnih poslova prepoznaju nasilje u porodici ili opasnost od njega (čl. 13).

    Saradnja u sprečavanju nasilja u porodici...

    Zakon predviđa da se saradnja između nadležnih državnih organa i ustanova odvija preko lica određenih za vezu i Grupe za koordinaciju i saradnju. Lica određena za vezu imenuju se u policijskoj upravi, osnovnom i višem javnom tužilaštvu, osnovnom i višem sudu i centru za socijalni rad. Ona su dužna da svakodnevno razmenjuju obaveštenja i podatke bitne za spre- čavanje nasilja u porodici (čl. 24). Grupa za koordinaciju i saradnju obrazuje se na području svakog osnovnog javnog tužilaštva. Grupu čine imenovani predstavnici osnovnog javnog tužilaštva, policijskih uprava i centara za socijalni rad, a predsedava zamenik osnovnog javnog tužioca (čl. 26). Grupa razmatra svaki slučaj nasilja u porodici koji nije okončan pravosnažnom sudskom odlukom i slučajeve kada treba da se pruži zaštita i podrška žrtvama nasilja. Sastanci se održavaju najmanje jednom u 15 dana (čl. 25). Sastancima mogu, po potrebi, prisustvovati predstavnici obrazovnih, vaspitnih i zdravstvenih ustanova, Nacionalne službe za zapošljavanje, predstavnici drugih pravnih lica i udruženja i pojedinci koji pružaju zaštitu i podršku žrtvama (čl. 25).

    Individualni plan zaštite i podrške žrtvi...

    Grupa za koordinaciju i saradnju izrađuje individualni plan koji sadrži celovite i delotvorne mere zaštite i podrške žrtvi, ali i drugim članovima porodice kojima je podrška potrebna. U izradi individu- alnog plana zaštite i podrške učestvuje i žrtva, ako to želi i ako to dozvoljava njeno emotivno i fizičko stanje. U individualnom planu zaštite i podrške žrtvi navode se izvršioci konkretnih mera i rokovi za njihovo preduzimanje, kao i plan praćenja i procene delotvo- rnosti planiranih i preduzetih mera (čl. 31).

    Kaznene odredbe...

    Novčanom kaznom od 50.000 dinara do 150.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorno lice u državnom i drugom organu, organizaciji i ustanovi koje policiji ili javnom tužiocu neodložno ne prijavi ili ne reaguje na prijavu ili opstruira prijavljivanje ili reagovanje na svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega (čl. 36).

  • KAKO DA OBRAZOVNO VASPITNE USTANOVE POSTUPAJU U SKLADU SA ZAKONOM?

    Postupanje po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici je u skladu sa Pravilnikom o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje, u slučajevima kada je dete/učenik izložen nasilju ili postoji sumnja da je izložen/o nasilju od strane odrasle osobe koja nije zaposlena u ustanovi (situacija br. 3 u Protokolu), što se odnosi i na roditelje i druge članove porodice. U Pravilniku se navodi da je svaka osoba koja ima saznanje o nasilju, zlostavljanju i zanemarivanju deteta obavezna da reaguje u skladu sa procedurama koje se u pravilniku opisuju.

    Pročitajte detaljan opis procedure reagovanja koja je usaglašena sa odredbama Zakona o sprečavanju nasilja

    Pogledajte šematski prikaz postupanja škole u slučaju nasilja u porodici

    1. Prepoznavanje i prijavljivanje nasilja u porodici

    Zakon nalaže da se policiji i javnom tužiocu prijavi bez odlaganja svako saznanje nasilja u porodici ili neposredna opasnost od njega (čl. 13).

    Do saznanja o nasilju u porodici predstavnici škole dolaze opažanjem (prepoznavanjem spoljašnjih znakova ili specifičnog ponašanja učenika i članova njegove porodice), dobijanjem informacija ili sumnjom da se nasilje dešava (putem neposrednog poverava- nja učenika ili od treće osobe – vršnjaka nenasilnog roditelja, rođaka….).

    Ukoliko se nasilje člana porodice prema detetu dešava u ustanovi, zaposleni su dužni da odmah zaustave nasilje ili pozovu pomoć (ukoliko samostalno ne mogu da ga prekinu) (Protokol o postupanju, korak 2). Razdvajanjem deteta od učinioca nasilja uspostavlja se trenutna bezbednost deteta u ustanovi (Protokol o postupanju, korak 3).

    Odmah nakon događaja ili po saznanju ili na osnovu sumnje da se nasilje dešava, obavljaju se konsultacije u ustanovi između nastavnika koji ima saznanje o nasilju/odeljenskog stare- šine stručne službe škole (psiholog, pedagog) i Tima za zaštitu dece/učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja (Protokol o postupanju, korak 4).

    Kada se radi o nasilju u porodici, razgovor sa roditeljem koji vrši nasilje se ne obavlja. Razgovor se može obaviti sa nenasilnim roditeljem, ili drugom odraslom osobom od poverenja, koju je učenik označio, samo ako to neće ugroziti bezbednost učenika.

    Poverljivost odnosa
    Učenik koji se neposredno poverio nastavniku/odeljenskom starešini, stručnoj službi ili članu Tima u vezi sa nasiljem u porodici, mora dobiti informaciju, na način koji može da razume (koji odgovara njegovom uzrastu i razvoju) o obavezi ustanove da prijavi nasilje, odnosno o ograniče- nju poverljivosti razgovora. Osoba u ustanovi koja razgovara sa učenikom ne sme da ga navede na mišljenje ili da mu obeća da će razgovor ostati ,,tajna”, a da potom podatke i izjave učenika dostavi nadležnim organima. Učenika treba informisati da se prijava nasilja nadležnom organu može obaviti i bez odavanja izvora, odnosno bez navođenja na koji način se došlo do saznanja o nasilju u porodici.

    Ukoliko osoba iz škole koja razgovara sa učenikom proceni da bi neodložno obaveštavanje nadležnog organa (policije ili centra za socijalni rad) o saznanju/sumnji na nasilje u porodici moglo da ugrozi bezbednost učenika, dužna je da: (a) najpre sa učenikom razmotri individualni bezbednosni plan, (b) da prilikom informisanja nadležnog organa obavezno navede da postoji visok bezbednosni rizik i (ako je to slučaj) da nije dobijena saglasnost za razmenu informacija. Učenik treba da bude informisan da je škola obavestila nadležni državni organ o nasilju u porodici.

    Sa učenikom se razmatra i mogućnost da se razgovor o nasilju u porodici obavi sa nenasilnim roditeljem. Ispituje se ko bi mogao da bude odrasla osoba od poverenja (članovi porodice, rođaci, prijatelji), od koje bi učenik mogao da dobija podršku u narednom periodu. Ukoliko učenik nije dao saglasnost, o razgovoru se ne informišu roditelji – roditelj koji čini nasilje se nikada ne obaveštava o sadržaju razgovora, a nenasilni roditelj samo ukoliko je dobijena saglasnost učenika.

    Učenik treba da dobije sve informacije o mogućim postupcima nadležnih državnih organa, da li će i na koji način on/ona biti uključen/a u postupke i šta su mogući ishodi, odnosno mere zaštite i podrške u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici i drugim zakonima. Ukoliko stručna služba škole ili Tim za zaštitu učenika nemaju specifična znanja za ovu vrstu informisanja, bilo bi dobro da se potrebne informacije dobiju od nadležnog centra za socijalni rad - služba za decu i mlade (ukoliko je učenik dao saglasnost, radnik centra može biti pozvan u školu da bi učeniku dao neophodna obaveštenja).

    Najbolje je ako učenik, nakon što je dobio potpunu informaciju, da saglasnost da se nasilje u porodici, kojem je direktno ili indirektno izložen, prijavi nadležnom organu, što su policija ili javno tužilaštvo (Zakon, čl. 13). Škola može da prijavi nasilje u porodici centru za socijalni rad, koji je dužan da dalje postupa u skladu sa Zakonom i svojim ovlašće- njima. Pisanu prijavu o nasilja u poro- dici u ime škole podnosi (potpisuje) direktor škole.

    Prijava bez saglasnosti učenika Osoba u ustanovi koja razgovara sa učenikom koji se neposredno poverio o nasilju u porodici, nije dužna da izvesti nadležni organ o izvoru saznanja ili sumnje na nasilje, što omogućava poštovanje principa poverljivosti. Takođe, osoba koja je dobila saznanje o nasilju u porodici poveravanjem trećeg lica, nije dužna da izvesti ko je izvor informacije. Ako se informacija ili sumnja na nasilje može povezati sa spoljašnjim znacima ili specifičnim ponašanjem učenika i/ili roditelja i članova porodice, važno je naglasak staviti na te poka- zatelje, a ne na izvor informacija. Kada se radi o nasilju u porodici, učenik nije u obavezi da dâ izjavu direktoru škole, u prisustvu psihologa, pedagoga ili roditelja (ovo odgovara drugim situacijama nasilja, ne nasilju u porodici).

    Ako je učenik u razgovoru sa osobom u ustanovi izričito naveo da ne želi (ne daje saglasnost) da se nasilje prijavi nadležnom organu, ili negira da postoji problem nasilja u porodici, a osoba u ustanovi ima takvo saznanje od trećeg lica, ili sumnju na nasilje na osnovu spoljašnjih znakova ili ponašanja učenika i članova porodice, osoba koja razgovara sa učenikom dužna je da ga informiše o obavezi prijavljivanja nasilja bez saglasnosti. Učenika treba obavestiti da se u prijavi nasilja neće navesti izvor informacija, već podaci o postojanju sumnje o mogućem nasilju u porodici.

    Sa učenikom treba razgovarati o bezbednosnim rizicima, odnosno čega se plaši, šta ga brine, ako se nasilje u porodici obelodani. To može biti strah da se nasilje pojača, da neko bude povređen, da bude okrivljen za odavanje ,,porodične tajne”, da se svi članovi porodice okrenu protiv njega/nje, da trpi pretnje i pritiske roditelja i članova porodice, da će učinilac nasilja dobiti kaznu zatvora i tako ostati bez posla, da će porodica ostati bez izvora prihoda, da će „završti na ulici”, u domu ili hraniteljskoj porodici, da će biti odvojen od nenasilnog roditelja, braće i sestara, da neće imati sredstava za nastavak školovanja i drugo. Nekada će učenik opravdavati nasilje prema sebi i drugim žrtvama, odnosno okrivljavati žrtvu (npr. majku) što trpi, ne čini dovoljno da prekine nasilje. Nekada misli da se ništa neće promeniti, odnosno da nadležni organi neće ništa učiniti, čime često preti i nasilnik. Moguće je da učenik ima isksustvo da se ništa nije desilo nakon prijave nasilja u porodici policiji ili centru za socijalni rad, da su raniji sudski postupci bili nedelotvorni ili da je žrtva odustajala, pa su prekinuti, tako da nema poverenja u zaštitu koja dolazi od državnih organa.

    Učenik treba da dobije informacije o obavezi reagovanja državnih organa i obavezi da se za svaki prijavljeni slučaj nasilja izradi individualni plan mera zaštite i podrške, zajedničkim radom svih nadležnih službi, u kojem učestvuje i žrtva (odrasli član porodice, ali i deca, ukoliko je to u njihovom najboljem interesu), čije se sprovođenje redovno prati (predviđeno odredbama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici).

    Sadržaj prijave koja obezbeđuje poverljivost podataka
    Ako učenik i nakon svih informacija koje je dobio nije dao saglasnost za prijavljivanje nasilja u porodici, škola je obavezna da učini prijavu nasilja i zaštiti najbolji interes deteta. To će uraditi bez odavanja izvora informacija, odnosno izvora saznanja ili sumnje na nasilje u porodici. U prijavi treba da se navedu svi spoljašnji znaci, specifična ponašanja učenika (opažena promena u ponašanju u odnosu na raniji period), specifična ponašanja roditelja (svakog posebno), posredne informacije (bez odavanja izvora) i drugi podaci koji upućuju na sumnju da se radi o nasilju u porodici.

    Škola, osobe zaposlene u školi i osobe zadužene za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja nisu dužni i ne treba da se bave utvrđivanjem (istragom) i dokazivanjem. Škola je u obavezi da prijavi saznanje ili sumnju na nasilje u porodici, a obaveza drugih nadležnih organa je da razmotre svaku prijavu, prikupe druge informacije i dokaze, i postupe u skladu sa odgova- rajućim zakonima.

    2. Informisanje učenika i nenasilnog roditelja
    Kao što je navedeno, škola (odeljenski starešina, stručna služba, Tim za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja) dužni su da učeniku daju potpuna i tačna obaveštenja, na način koji on/ona može da ih razume, o zakonskoj zaštiti od nasilja u porodici, kao i o organima, ustanovama i organi- zacijama koji su nadležni za pružanje zaštite i podrške.

    Informacije treba dati i nenasilnom roditelju, ili osobi koju učenik označi kao osobu od poverenja, kako bi se oni motivisali da prijave nasilje nadle- žnim državnim organima, učestvuju u postupcima, pruže podršku detetu/uče- niku i vode brigu o njegovom/njenom najboljem interesu.

    3. Saradnja škole sa nadležnim državnim organima
    Kada je u pitanju nasilje u porodici, zaštita prava i najboljeg interesa deteta, škola treba da ima dobro uspostavljenu i redovnu saradnju sa nadležnim centrom za socijalni rad – organom starateljstva (koji ima najveća javna ovlašćenja u tim postupcima).

    Od 1. juna 2017. svaka škola bi trebalo da odredi lice za kontakt sa imenovanim licima u drugim nadležnim organima (lica za vezu, čl. 24) i sa Grupom za koordinaciju i saradnju (čl. 25). Takođe, škola (školska uprava) treba da zatraži od nadležnih organa (policijska uprava, osnovno i više javno tužilaštvo, centar za socijalni rad) kontakt informacije (ime i prezime, kontakt telefon, e-mail adrese) lica za vezu i članova i zamenika Grupe za koordinaciju i saradnju. Sve kontakt informacije treba da su poznate psihologu i pedagogu, članovima Tima za zaštitu učenika i direktoru škole, kako bi se olakšala razmena informacija i među- sobna saradnja.

    Povratne informacije
    Zakon o sprečavanju nasilja u porodici trebalo bi da prevenira dosadašnju praksu izostanka povratnih informacija nakon što se škola obrati nadležnom organu, ili nakon što pošalje informacije o učeniku na zahtev drugog organa. U svakom slučaju prijavljenog nasilja u porodici škola bi u roku od 15 dana morala da dobije povratnu informaciju o tome šta su nadležni državni organi (koji čine Grupu za koordinaciju i saradnju) preduzeli i/ili planirali. Ukoliko ta informacija izostane, škola bi trebalo da se obrati licu za vezu iz organa kojem je upućena prijava/informacija o učeniku, i da zatraži povratnu informaciju (u pisanoj formi, ako se škola u pisanoj formi obratila organu, ili usmenu, o čemu će škola sastaviti službenu belešku – kog dana, u koje vreme, ko iz škole je razgovarao, sa kim, iz kog organa, koja informacija je dobijena). Ako povratna informacija sistematski izostaje, direktor škole (školska uprava) bi trebalo da se obrati rukovodiocu nadležnog organa, kako bi se problem prevazišao.

    4. Izrada i primena individualnog
    plana mera zaštite i podrške Škola može biti pozvana na sastanak na kom Grupa za koordinaciju i saradnju izrađuje individualni plan mera zaštite i podrške (čl. 31). Imenovani predstavnik škole učestvuje u predlaganju, odnosno planiranju mera podrške za dete/učenika iz nadležnosti škole. Rea- lizacija tih mera je obavezujuća. U indi- vidualni plan se unose konkretne mere, ko je zadužen ze realizaciju (npr. odelje- nski starešina, psiholog ili pedagog škole), rok realizacije, način i rok praćenja planiranih i preduzetih mera. O realizaciji mera podrške iz nadležnosti škole izveštava se Grupa za koordinaciju i saradnju, u skladu sa rokovima predvi- đenim u individualnom planu. Grupa ima redovne sastanke najmanje jednom u 15 dana, ali može, u slučaju potrebe, imati i vanredne sastanke, o čemu odlučuje i koje saziva zamenik javnog tužioca koji predsedava Grupom.

    Učešće deteta/učenika
    Na sastanku Grupe za koordinaciju i saradnju na kom se izrađuje individu- alni plan mera zaštite i podrške može učestvovati i žrtva nasilja (ukoliko želi i ukoliko to dozvoljava njeno emotivno i fizičko stanje – čl. 31). To znači da na sastanku može da učestvuje i dete/učenik. Dete/učenik treba da bude informisano o tome šta će se dešavati na sastanku, ko će prisustvo- vati, šta će ga pitati (ove informacije dete treba da dobije od centra za soci- jalni rad, a škola je dužna da proveri da li je to učinjeno). Od predstavnika škole može biti zatraženo da vodi razgovor sa detetom/učenikom na sastanku (ukoliko bolje poznaje dete, ili ako ga dete/učenik označi kao osobu od poverenja). Dete/učenik treba da dobije informaciju da može da pita učesnike sastanka ono što ga zanima, da ne mora da odgovori na sva pitanja, da uvek pita ako ga nešto zbunjuje ili ne razume.

    Dete/učenik koje učestvuje na sastanku treba da dâ svoje mišljenje o predlože- nim merama zaštite i podrške. Detetovo/ učenikovo mišljenje mora biti uzeto u obzir, odnosno razmatrano, ali predsta- vnici Grupe ne moraju da ga usvoje (dužni su da se rukovode principom najboljeg interesa deteta, što uključuje princip bezbednosti deteta).

    Ukoliko dete/učenik ne učestvuje na sastanku za izradu individualnog plana mera zaštite i podrške (iz bilo kog razloga), predstavnik centra za socijalni rad, odnosno predstavnik škole koji će učestvovati na sastanku, dužni su da utvrde mišljenje deteta o situaciji nasilja i mogućim merama zaštite i podrške pre sastanka, u zaštićenom okruženju (što može biti prostor škole). Ovaj sasta- nak (pre sastanka Grupe na kom se izrađuje individualni plan zaštite i po- drške) inicira centar za socijalni rad ili škola. Na sastanku učenik treba da dobije sve potrebne informacije, uz razmatranje mera bezbednosti za učenika i ostale članove porodice, žrtve nasilja.

    Sprovođenje individualnog plana mera zaštite i podrške
    Škola je dužna da se pridržava odredbi iz mera drugih državnih organa, koje se odnose na bezbednost učenika dok boravi u školi. To znači da, ukoliko su donete hitne mere i/ili produžene hitne mere (Zakon o sprečavanju nasilja u porodici) ili mere zaštite od nasilja u porodici (Porodični zakon) ili druge zaštitne/bezbednosne mere (Prekršajni zakon, Zakonik o krivičnom postupku ili Krivični zakonik) koje štite dete od nasilja u porodici, škola ne sme da omogući/ dopusti kontakte (komunikaciju na bilo koji način, ili prilaženje detetu, ili pristup u prostor škole/školskog dvorišta) rodi- telju kojem su gore navedene mere izrečene. Nadležni u školi treba da informišu odgovarajuće osobe/zaposlene u školi o postojanju takvih mera u odnosu na određenog učenika.

    Ukoliko se desi da roditelj kojem su izrečene navedene mere prekrši mere u školi/školskom dvorištu (ili škola ima saznanje da se to dešava neposredno ispred škole), predstavnik škole je u obavezi da neposredno zaštiti učenika, da neodložno obavesti nadle- žnog policijskog službenika o događaju. Istovremeno, škola treba da sačini službenu belešku o tome šta se desilo, gde i kada, ko je i kada obavešten o događaju, šta je preduzeto od strane nadležnog organa.

    U slučaju da predstavnik škole nije pozvan na sastanak Grupe za koordi- naciju i saradnju, a škola ima saznanje/ informaciju (od učenika, nenasilnog roditelja, trećeg lica) da je na sastanku Grupe razmatran slučaj nasilja u porodici učenika škole, direktor škole ili Tim za zaštitu učenika treba da se obrate lokalnom centru za socijalni rad, da bi dobili informacije o planiranim merama zaštite i podrške koje se odnose na učenika (dok boravi u školi), kao i da predlože mere podrške za učenika iz nadležnosti obrazovno-vaspitne usta- nove. Razmena svih podataka je poverljiva (jer se radi o naročito osetlji- vim ličnim podacima).

    Prevencija i zaštita učenica/ka od seksualnog uznemiravanja

    Nadležnosti Centra za socijalni rad i saradnja sa školama

    Digitalno nasilje protiv žena i devojčica

    Zakon o sprečavanju nasilja u porodici - uloga obrazovno-vaspitnih ustanova



  • KAKO DA SE UKLJUČIM U PREVENCIJU RODNO ZASNOVANOG NASILJA?

    POSTUPANJE ŠKOLE U SLUČAJU SUMNJE/SAZNANJA O NASILJU U PORODICI – ŠEMATSKI PRIKAZ

    SAZNAJTE VIŠE O FENOMENU NASILJA

    O nasilju u porodici i u partnerskom odnosu

    O Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici i obavezama insituticija

    Posledice koje ima nasilje prema ženama u partnerskom odnosu na decu

    Digitalno nasilje i prevencija

    UKLJUČITE TEMU RODNO ZASNOVANOG NASILJA U RAD SA UČENICIMA

    Prepoznaj nasilje u partnerskim odnosima – Vodič za mlade

    Zašto i kako o temi rodno zasnovanog nasilja u školskom programu u srednjim školama

    Odgovor obrazovno-vaspitnih institucija na rodno zasnovano nasilje i nasilje u porodici

    Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje

O PROJEKTU

alt

-

O preventivnom programu Autonomnog ženskog centra

Autonomni ženski centar je ženska nevladina organizacija osnovana 1993. godine, čiji rad je zasnovan na feminističkim principima i teoriji.

Preventivni program Autonomnog ženskog centra, pod nazivom „Mogu da neću – Ljubav nije nasilje“ usmeren je na mlade, pre svega devojke, sa ciljem osvešćivanja i sprečavanja različitih vidova nasilja prema ženama.

Preventivne aktivnosti su u kontinuitetu počele da se odvijaju od 2016. do 2018. godine u okviru projekta „Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje“ koji je realizovan uz podršku Fonda Ujedinjenih nacija za suzbijanje nasilja prema ženama (UN Trust Fund). U tom periodu smo obišle više od 30 srednjih škola i 8 fakulteta u preko 15 gradova i opština širom Srbije. Dugoročni cilj aktivnosti bio je da, u saradnji sa lokalnim ženskim organizacijama civilnog društva, povećamo doživljaj bezbednosti mladih devojaka od seksualnog i rodno zasnovanog nasilja.

Imajući u vidu kompleksnost pojave nasilje prema ženama, a prvenstveno nasilja u vezama mladih i problema seksualnog uznemiravanja, aktivnosti su obuhvatale više nivoa delovanja i učešće različitih društvenih aktera i sektora, od srednjoškolki i srednjoškolaca, studentkinja, preko nastavnica i nastavnika, stručnih saradnica i saradnika u srednjim školama, do nacionalne vidljive kampanje sa porukom Mogu da neću – Ljubav nije nasilje!

I nakon završetka projekta, u 2019. godini nastavile smo sa aktivnostima – uz podršku AVON akcije Reci NE nasilju nad ženama, organizovale smo Prolećni susret devojaka za više od 50 devojaka iz svih krajeva Srbije, kao i radionice sa mladima i seminare sa nastavnicima/-cama u srednjim školama. Uz podršku OPENS 2019 – Omladinske prestonice Evrope Novi Sad takođe radimo sa nastavnicima/-cama, ali i omladinskim organizacijama na temu prevencije nasilja u partnerskim odnosima mladih.

U drugoj polovini 2019. godine, zajedno sa partnerskim ženskim organizacijama iz Mađarske, Hrvatske i Španije nastavljamo borbu protiv nasilja prema devojkama sa istim akterima, ovaj put sa fokusom na digitalnom nasilju! Projekat pod nazivom „Mogu da neću – Osnaživanje mladih, posebno devojaka, da se suprotstave digitalnom seksualnom i rodno zasnovanom nasilju u partnerskim odnosima mladih“ podržava Evropska komisija u okviru REC (Rights, Equality and Citizenship) programa i aktivnosti će se sprovoditi do 2021. godine.

Tokom 2020, i početkom 2021. godine, naše napore da pokažemo koliko je rodno zasnovano digitalno nasilje štetno i ukažemo na neprihvatljivost ove pojave podržava Švajcarska agencija za razvoj i saradnju. Uz njihovu pomoć pripremićemo korisne materijale za mlade i za nastavnike i realizovati edukativne radionice i kampanju za povećanje svesti. Takođe, bićemo u mogućnosti da putem sos telefona podržimo devojke i mlade žene koje su izložene nasilju u onlajn prostoru.

Opširnije

-

DA LI SE MLADI OSEĆAJU BEZBEDNO - ŠTA KAŽU PODACI?

(Izvod iz preliminarnih nalaza istraživanja o percepciji mladih o bezbednosti i stavovima o seksualnom i rodno zasnovanom nasilju, AŽC, 2016)

Kada je reč o osećaju sigurnosti kod kuće i u školama, nema značajnih statističkih razlika u percepciji kod devojčica i dečaka. Viđenje 88,2% mladih je da se osećaju potpuno sigurno kod kuće, njih 9,6% oseća se uglavnom sigurno, dok se u školi 46,5% mladih oseća potpuno sigurno, a 45,5% uglavnom sigurno.

alt

U pogledu doživljaja sigurnosti u drugim prostorima, postoji značajna statistička razlika između osećaja sigurnosti kod devojčica i dečaka. Uopšteno govoreći, devojčice se osećaju manje sigurno u odnosu na dečake na svim drugim mestima (na ulici/u komšiluku gde žive, u kafićima i diskotekama, u javnom prevozu i na javnim mestima, na internetu, u tuđem/nepoznatom prostoru, u prirodi).

85% mladih prepoznaje ponašanja koja ugrožavaju njihovu sopstvenu bezbednost.

alt

83% mladih smatra da nasilje koje se desi u školi treba da bude prijavljeno nastavnom osoblju (56,1% se u potpunosti slaže sa ovom tvrdnjom, 27,2% se delimično slaže). Međutim, kada je reč o zaštiti od nasilja, 88,9% mladih smatra da škole i nastavno osoblje ne vode računa o njihovoj bezbednosti, a 93,7% njih smatra to isto za policiju.

Kada je reč o stavovima koje mladi imaju prema različitostima i nasilju, devojčice pokazuju značajno više tolerancije za različitosti od dečaka, ali mnogo manje tolerancije prema nasilničkim ponašanjima, što je ilustrovano kroz analizu nekoliko navoda:

  • Oko ½ mladih (52,3%) izražava potpuno neslaganje sa tvrdnjom da jedan šamar nije nasilje (26,9% dečaka i 59,4% devojčica), dok se sa ovom tvrdnjom slaže 28% dečaka i 9,7% devojčica.
  • Najveći broj mladih se ne slaže sa tvrdnjom da ima situacija u kojima je opravdano da dečko udari partnerku (81%), ali i za ovu tvrdnju postoje razlike između devojčica i dečaka (87,2% devojčica, za razliku od 59,1% dečaka). Razlike u stavovima između njih dolaze do izražaja i kada se sa ovim stavom slažu (12,9% dečaka misli da je ponekad opravdano da dečak udari svoju partnerku, a samo 3,2% devojčica ima to mišljenje).
  • Na kraju, važno je istaći da više od polovine mladih misli da su programi i aktivnosti za podizanje bezbednosti devojčica u odnosu na seksualno i rodno zasnovano nasilje neophodni u školama, a 65,5% mladih bi učestvovalo u ovim aktivnostima.
Opširnije

-

RODNO ZASNOVANO NASILJE U ŠKOLAMA SRBIJE - ŠTA KAŽU PODACI?

Izvod iz Istraživanja rodno zasnovanog nasilja u školama u Srbiji, (2015), Centar za studije roda i politika, Fakultet političkih nauka UBG i UNICEF Srbija (ISBN 978-86-6425-001-6)

U osnovnim i srednjim školama u Srbiji postoji rodno zasnovano nasilje i ono je široko rasprostranjeno. Izloženost rodno zasnovanom nasilju povećava se sa uzrastom i njegovi oblici se razlikuju u zavisnosti od toga da li ga trpi devojčica ili dečak.

Kada je reč o ukupnoj izloženosti nasilju, 48% učenica IV razreda osnovne škole prijavilo je da su trpele neki oblik rodno zasnovanog nasilja i taj procenat se povećava sa uzrastom i dostiže 81% u VIII razredu osnovne škole. I nasilje prema dečacima raste sa uzrastom i dostiže 81% u VIII razredu osnovne škole, s tim da dečaci više i češće čine nasilje, kako prema devojčicama, tako i prema dečacima.

Kada je reč o ukupnoj izloženosti nasilju, 48% učenica IV razreda osnovne škole prijavilo je da su trpele neki oblik rodno zasnovanog nasilja i taj procenat se povećava sa uzrastom i dostiže 81% u VIII razredu osnovne škole. I nasilje prema dečacima raste sa uzrastom i dostiže 81% u VIII razredu osnovne škole, s tim da dečaci više i češće čine nasilje, kako prema devojčicama, tako i prema dečacima.

alt

Sličan trend povećanja procenata izloženosti rodno zasnovanom nasilju vidljiv je i u srednjim školama. Zabrinjavaju podaci o fizičkom seksualnom uznemiravanju učenika i učenica od strane zaposlenih u školi - naime od 50 škola koje su učestvovale u istraživanju u čak 27 bilo je prijavljenih slučajeva nasilja zaposlenih prema učenicama i učenicima.

alt

Značajno je istaći da postoji saglasnost među decom i odraslima o potrebi da se o ovoj temi govori i uči (77% učenika/ca u osnovnoj i 69% učenika/ca u srednjoj školi smatra da o ovoj temi treba više govoriti u školi, a 75% zaposlenih u osnovnim i 68% zaposlenih u srednjim školama izrazili su spremnost da učestvuju u stručnom usavršavanju na temu rodno zasnovanog nasilje i rodne ravnopravnosti).

Opširnije